DA NE DOLAZI PRIJOVIĆKA?
Jučer ujutro otac vozi kćer u školu. Dok su se vozili, mala sva u čudu povika:
“Ćaća, ćaća…pogledaj koliki je red! Da možda ne gostuje Prijovićka kod nas pa čekaju za kartu?!”
“Ma nije, ćeri, to je nešto još gore, nešto u vezi drva”, odgovori otac.
“Kakvih sad drva?”, začuđeno upita mala.
“Svakakvi…bukovi, hrastovi, grabovi, kriveljivi…ma svakakvi, ali teška je to priča”, odgovori otac.
“Ajde dobro”, reče mala slegnuvši ramenima.
I stvarno, ništa i nitko naše ljude ne može ujediniti i okupiti kao Šumarija!
Dok je sunce još snivalo iza namrgođene planine i pripremalo se za borbu s tamnim i teškim oblacima, mukle siluete su čekale ispred Šumarije.
Podsjećali su na ptiće carskih pingvina koji izgladnjeli čekaju povratak majke, o čemu će ovisiti njihov opstanak.
E, tako i ovi ljudi čekaju. O tome hoće li im Šumarija dostaviti drva u kolovozu ili možda u prosincu ili siječnju…o tome će ovisiti i njihov opstanak.
Jedan čovjek govori: “Ovo je odlično, svita ko da je Tavelić! Ispričaš se, porazgovoriš…i vidiš neke rodijake koje nisi vidio godinama!
Bog pomogo Šumariju i ovu njiovu ideju”.
A tako nekako je i bilo. Susrela su se dva jarana koja su skupa radila u Wuppertalu.
Mate je malo nagluv još od onda kad ga je po glavi opalila šaltabla, a sada da i ne govorimo.
“Pa di si Mate, kako si?”
“Aaa….šta veliš?”, upita Mate okrećući desno uho.
“Rekooo kako si?”, ponovi ovaj jače.
“Jebeno!”, ispali Mate ko iz topa!
“Već kolikoš ti kubika?”, opet će ovaj.
“Iljedu i devesto”, odgovori Mate.
“Šta bolan iljedu i devesto, šta ti je!”
“Nije puno prišo, dizel…eno ga tamo, prodajem ga, ono ti je moj Passat”, reče Mate.
“Ma bolan, koliko ćeš kubika naručiti, to te ja pitam?”, ovaj reče toliko glasno da su ga čuli na začelju kolone.
“A toooo, što odma ne kažeš…13 kubika”, odgovori Mate.
”Šta će ti 13, sami ti i baba?”
“Šta drvo zna jesmo li sami ja i baba ili nas je desetero u kući, ono izgori!”, odgovori Mate.
Ovaj samo odmahnuo i okrenu se prema čelu kolone.
Na začelju kolone se začu:
“Zar nije sramota da ja, hrvatski branitelj, čekam ovde s vama cilo jutro!”, povika neki muškarac.
“Ma di si ti bio, majke ti, di?”, ljutito ga upita ovaj koji ga sigurno poznaje.
“Ja sam navodio one rakete, eto di!”, odgovori ovaj.
“Znaš šta si ti navodio…navodio si ćaću i mater na grij, eto šta si navodio! A pobigo si s prvim autobusom za Njemačku! Šuti bolan!”
Evo, ja imam papir, pogledajte ljudi!”, povika ovaj “branitelj”.
“Moreš ti imati i papir da si završio i dva fakulteta, a ja znam da nemaš ni osnovnu!
Više ti je se ćaća nadavo pršuta učiteljima…sritnak davo ko da mu je krme stonoga!”
Neki se nasmijaše, ovaj nešto progunđa, i svađa utihnu.
Pri vrhu kolone, stari čovjek, koji očito ima proširenu prostatu, svako malo nekoga zamoli da mu čuva red dok on “štrcne” iza bora.
Taman kad je došao na red, tip zalijepi papir na vrata na kom je pisalo – PAUZA do 10:30!
“Stander malo, druškane, ne može to tako!”, reče mu ovaj
“Može, druškane, može! Ja sam ovde od sedam sati…moram nešto pojesti”, odgovori službenik.
“E ja sam, bogami, od pet …nisam ni ja jio! Već ti mene upiši pa tebe nek vrag nosa di god oćeš, puko jiduć!”, ljutito reče ovaj.
Što je dalje bilo…stvarno ne znam.
Autor: Jakov Krišto
www.tomislavnews.com
