BOJE MOJE JESENI
Zašto poneka košulja ne bi
mogla biti na meni onakva kakvim se osjećam?
Ne mogu objasniti to ženi
koja vitla peglom u ruci.
Vani buljim izbjegavajući prepirku,
kroz prozor preko natrule drvene ograde.
Vrbe već žute.
Oblaci povremeno sunce propuste, tad poljubičaste šafrani.
Iz suhozida razgranata šipurina jarko se zacrveni.
Ljubuša zasjaji i kao da mi bliže priđe.
Sve se istom ljepotom ponavlja, vraća u intervalima,
samo Šujice ko nekad više nema,
prazno otužnim koritom život ne teče.
Još sam ipak živ, ja.
Kosa mi je gotovo potpuno smeđa, samo iza ušiju poprima patinu,
malo se prorijedila, istina, ali zato je sve duža.
Tek brada sve više sliči pepeljasto sivim oblacima.
Davno je bila 1971.
Živim svoju jesen, već pomalo zgužvan, u bojama opadanja.
Ništa mladost vrati ne može,
ni botoks ni pegla moje žene.
Ante Miškić Vabec
www.tomislavnews.com
