SVIBANJSKA KIŠA
Osvanulo je kišno svibanjsko jutro. Kišica lagano rominja i veselo otiče starim limenim olucima.
I prije samog svitanja, u Matinoj kuhinjskoj sobi već je upaljeno svijetlo. Nije mogao spavati. Mučio se s bolovima cijelu noć.
Nije trebao ni gledati kroz prozor, znao je da je okrenulo na kišu.
Otkako ga je poklopila skela u Wiesbadenu osjeti svaku promjenu vremena, pogotovo ovu proljetnu.
Prvo krenu sikovi u kukovima, a onda se spuste niz cijelu nogu.
Tek pred zoru kad je popio Brufen, bilo mu je malo lakše.
Naložio je vatricu. Kod nas i u 5. mjesecu dobro dođe vatra.
Još samo čeka da se ustane Marija da im skuha jednu kavicu.
Lakše će mu biti.
Prošlo je i 7 kad je čuo da ustaje i Marija.
Primjetila je Marija da ga nema u krevetu i znala je o čemu je riječ.
Ali Marija je iskusna žena i znala je da ga ne smije prva pitati kako si?
Upitaš li prva muškarca kako si, onda se on pođe žaliti i kilaviti pa ti cijeli dan nemaš pravo kukati o svojim bolešćurinama, već moraš sažaljavati njega.
Kad se malo umila, uđe u sobu:
“Faljen Isus, stari! Evo ja malo okasnila. Tek me prid zoru svlado san ko pravog bolesnika.
Prvo mi je pucala glava, a onda krenuli sikovi u ove nesrtne prste! Nu kako su se jadni pokrivili?!
A nisu se ni pokrivili koliko sam jadna isteretovala… od kopača, kravetina pa do onlike drčine…eh!” reče Marija.
“Mare, bogati, ne prdi!! Cilu si noć hrkala i samo mi na muku pristajala! Eh da mi je tvoju glavu i apetit! Već ajde ti svojim pokrivljenim prstima pristavi nam kavu! Ali ne žali kave, već nako jaku da na kajmaku more sidit mačak od tri kile… ajde, ajde radosan ti i kani se budalešćina!” reče Mate.
“Eto vidiš, meni niko ne viruje, a to što ko višćica odam po cilu noć, briga nekog!” reče Mara svjesna u sebi da je dobila ovu taktičku bitku.
Prije nego što je pristavila kavu, Mara poviri na prozor. Kiša je padala nekako gusto i sitno.
“Neka, neka, neće li nastaviti vako još barem 20-ak dana!”
“A što, šta će ti? Baš je dodijala”, reče Mate.
” Eto tako, samo nek pada! Da ona Ružetina nemere posadit kumpire! Uvik poleti prva pa svituje svakog.
Oho, eto ti sad… sad se pokudrila!” slavodobitno uzviknu Mara.
“Neš ti vaši kumpira! Kad god ih posadi bit će ko i tvoji”, reče Mate.
“Bit će joj ko iz gu…e! Taman će joj bit ko klikeri! Znam ja da će ona poslje petljat da je u onoj baščici našla trijest žačica… e bome ću joj ove godine reć- aj pokaži da vidim!”
“Nisi Mare prije bila tako pogana!” reče joj Mate.
“Nisam ja pogana već govorim nako kako spada! A ako ti je źao, eto ti joj pomozi sadit!”
“Oću je vragu dat, dobro je! Već ajde tu kavu pristavljaj!” Mate će.
Mara zavrti glavom, otpuhnu, stavi đezvu… a kad je voda provrila reče:
“Malo ću nam tanju. Ne bi ja smila zbog ovog nesrtnog tlaka”.
“A otkad ti Mare imaš tlak, prvi mi glas?” upita Mate.
“Da ima Ruža znao bi!! Jašta već imam! Da mi se krv iz nosa ne otvori davno bi se šlagirala!”, reče Mara.
“Ajde dobro, napravi kakvu oćeš!”, reče Mate i samo odmahnu rukom.
Jakov Krišto
