VAKAT
Zarasle su tvoje brazde.
Tvoji stupi, prikače, šikulje zarasle su u mekote.
Ni Sokola ni Vranca za plugom.
Al’ tvoj oštri glas brazda duboko u meni.
Još nosim bisage što mi ih ono nametnu
i uzvrši pa sijem svud po bilom svitu:
, virom, ljubavlju, poštenjem.
O jeseni života žanjem muku svoju.
Sad dobro znam koliko je bio težak
onaj tvoj dubuki uzdah.
I evo podižem suvozidine, kamen po kamen,
ograđujem podvornice, vrtle, okrajke, armene.
Gledam svoje dlanove
videći tvoje ispucale od duvana požutile.
Vrtim se oko stožine.
a život me kandžija nostalgijom.
Ijaaa! Ijaaa!
Kad ostanem sam samarim konje.
Iđem još po jedno brime
jer od duvanjske zime ni oštrije ni duže.
Valja do prolića zatesati koce,
napraviti: čanjak, fučiju, kašiku za puru.
Pojidoše crvi onaj tvoj banak, šaramane i batove,
ostade samo talaš prošlosti
i ja vječno stegnut u tom škripu
između zbilje i nostalgije.
Nikako se ne obikoh da niz polje do grada neiđu zagangani pješaci,
već tutnje kojekakve motorine.
Da na planini ne zveče kose niti brda kosci raskriljuju
već strše nekakve čevrtaljke.
Ni blaga, ni mala, nit pisme, ni veselja.
Ja čudna vakta.!
Dide moj!
Ante Miškić Vabec
www.tomislavnews.com
