LAKO TI JE IGRAT TARABANA!
Jedva sam ga prepoznao. Oči mu čudne, kao u Silvestra Stalonea. Donja usna se obisila a frizura kao da ga je polizalo tele.
Ukratko, izgledao je kao da ga naslikao Piccaso.
“Nisi mi nešto prika, šta je reći?” upitam ga.
“Četiri dana za redom u svatovima! Mislim da sam ti sve reko. Sunce ti Božje!! Iz dna duše sam zamrzio himnu, a onoga ko mi zapiva ‘nek vijoori zaaastavaa’, udavit ću ga golim rukama, oću Gospića mi! Spavam ostojećki da odma mogu nastupiti neizgužvan!
Sinoć u onom čestitanju govorim kumu ‘eto dočeka i ti da oženiš sina’! On veli ‘kume bolan šta ti je, ja ćer udajem’! Eto ti, sve mi se pobrkalo ko instalacije u bosanskim zgradama! Što bi onaj naš pratar u propovidi reko ‘s ove strane, s one strane’…e tako i ja, niti znam više s koje sam strane ni s čije.”
Mislio sam ga zagrliti, potapšati po ramenu, stisnuti ruku junačku, veliku je žrtvu podnio ovaj čovjek!
Žrtvu koju mogu razumjeti samo svatomrsci.
Već slutite, nisam vam ja za ove svadbe! Ne doprinosim atmosferi i prilično sam statičan. A znate i sami da je statičan svat prikovan za stolicu velika štetočina i potrošač, a uz to imam dobar periferni vid i istančanu moć zapažanja.
Ne znam odglumiti emociju, ne puštam suzu prilikom izrečenog “da” i ne dotiče me vaš prvi ples kojeg isto tako ne snimam na mobitel. Ne poštujem taj neki bonton i ne patim pršut režući ga na tanjuriću. Ne pošujem ni novoizmišljene protokole i u pravilu sjedam kad sviraju tobožnju hercegovačku himnu, jednostavno me ne dotiču Neretva, sunce i smokve i maslina! Zato bolje da me ne zovete.
Od svega mi je najmrže kad me mame na plesni podij. Kako bih vam rekao, ja se na plesnom podiju osjećam kao krme u Teheranu!
Najčudnije mi je kad kažu “bolje bi bilo da nisi ni dolazio, red te je barem dva plesa radi mladenaca”.
Evo ja ne znam što bi mladencima značio moj ples? Nisam ja seoski vrač, ili neki Šaman, ili poglavica plemena Masai, da svojim plesom razgonim zle uroke!
Ali ako će im biti bolje, eto, ja ću svojim usporenim gegom dati doprinos njihovoj sreći.
Nisam ja neki plesač, dapače, ali promatrajući druge vidim da se tu nema što pogriješiti.
Primijetio sam zanimljivih stilova.
Starija gospođa u šarenoj haljini se prebacuje s noge na nogu kao da gaza grožđe.
Druga, pak, kao da je paralizirana u donji kraj pa samo plešće.
Sredovječni tip pokušava izvesti neki retro ples, ali izgleda kao da se čupa iz živog blata.
Tip sa ogromnim flekama znoja ispod pazuha ima svoj neki ritam i prolazi kroz plesni podij kao da raskaša livadu.
Mlađe žene se hvataju u nekakvo kolo, zabacuju noge i gledaju u vlastita stopala! Ne znam zašto? Da ih ne pomiješaju s kuminim ili da još jednom provjere jesu li nokti odrezani i nalakirani, ma nemam pojma.
Tip kojeg lome cijelu noć da izađe na podij, napokon se odvažio.
Čim se instalirao na podij, sa razglasa se začu:
“Sad ćemo malo sjesti i odmoriti i darivati naše drage mladence.”
Glup osjećaj, ali opet dobar, prolongirao je ples za nekih sat vremena, a do tada se možda i zaboravi da je trebao.
Još sam ja toga puno vidio, ali neću vam reći… pa me vi sad zovite u svadbe
Autor: Jakov Krišto
www.tomislavnews.com
