MATER U ELEMENTU
Heklane krpice vise na vitrini. Od prilike na krajevima i sredini, pa ista takva je zadignuta na TV-u, a spuštena je kad je TV ugašen. Nema varanja, ako ne radi, uvijek heklana krpica prekriva ekran. I, točno se po prašini na ekranu zna koji dio pokriva, bude ocrtano, kao neki trokutić. Puzavac iz vaze na četvrtastoj staroj stolici, „štokrli“, „ide“ uz prozor, pa zidom, bez ikakvih pomagala do Gospine slike i Isusa na križu, a za križ je ugurana posvećena jelova grančica.
Gusle su okačene na zid, djelo umjetnika Jerka Bakule iz Posušja. Muholovka ima status gospođe, smještena je u sred fotelje, naočale za vid su na molitveniku fra Anđela Nuića, i veće su od njega barem za pet cm.
Tišinu prekide iznenađujuće povišeni glas, to se događalo možda jednom u deset godina.
„Gasi televizor! Gasi televizor čuješ li me?! Kalagija mi je u ruci, ne ugasiš li neš ni ručka ni televizora! I ovog brezobraznika je više dosta. Samo pametuje i minja pisme, sad ove, sad one. Nije davno bilo kad je pivo one naše, sad se svezo ovi drugi. On će kazivat kojim će pozdravom Rvati u ratu pozdravljat. Eto bi tribali pozdravljat pozdravom od vojske koja te napada. Magarče runjavi!
A, ti! Piši i ovo kad svaku moju budalešćinu pišeš. Partizani su mi odveli dvi sestre i brata, nikad ji više nisam našla. Imena su im bila: Stipan Kolak, Marica Kolak i Ivka Kolak. Ćaću Ivana, su mi ubili četnici, a mater je umrla za dvajestak dana, možda malo više, kako ga je mrtvog vidila. Legla je i nikad više nije ustala. Materi je bilo ime Anđa, curom se prezivala Ćavar. Sa osam godina sam ostala sama. Odgojio me je stric Andrija Kolak, zvali su ga Škrgan. Država mi je uzela zemlju jer nisam mogla plaćat porez. I, dobro kažu bilo onda? Eto kako je bilo. Jadno i žalosno. Cili život sam se patila i nikad providna dana.
Strica ti pokojnog Matu Raiča partizani su u Stuparima mučili u podrumu. Toliko su ga mučili, kad mu je tetka Jozefina donila pojest, on je jedva izgovorio: Vrati ti to moja tetka kući, meni neće tribat. Šta su mu radili Jozefina ga nije mogla poznat. U mukama je umro. Bacili su ga mrtvog kraj potoka, našli ga čobani za nekoliko dana, kad se očuo.
Šta ste se pošutili, neću vam ništa?!
A, i ti! Šta ćeš od onliko kerina? Malo ji imaš pa još dovlačiš. I, ko biva za svakog znaš za šta ti triba? Nemaš ti pojma o tome. Sve ti ono daj kakvom pajdi za dvi koze, korisnije ti je.
A, i pajde su ti, meščini, nešto krivo razumile, triba ić jedan tornjak na deset ovaca, a u vas je, rekla bi deset tornjaka na jednu ovcu.
Ma kako si odnio prvo misto na izložbi? Pušćali te?! U svom razredu prvi! O majko moja, bit će dali ti neki najmanji razred, prvi, di su najsitniji, neka nejač. Ne mereš ti, bolan, Duvnjacima doskočit. Moreš ji iznenadit, ali drugi put će onaj što ima velike ruke, Marinko mu je ime, veliš, dovest Šarova kakvog u svitu nema, repina dignuta, svaki korak isti, ubada, ko mašina, a dlaka se vuče po zemlji. Šta ste sad izumili one repove uprav? Nikad to nije bilo. Mi smo uvik ostavljali one što im je rep bio na leđima. Oni su bili okoprčni i čvrsti.
Da se vratim Duvnjacima. Duvnjaci su u svemu prvi, i kad zarati, a i u miru. I najlipše su im divojke. Jes vidio, nike godine, moje imenjakinje, prva je bila u misu svita. Bolje ti je bit s Duvnjacima, nego im protiv. Dobri su to ljudi. A di je onaj s bradicom, oni kulturni i lipi čovik? Nema ga odavno. Rećeš me ćaći, a? I prošli si put naoro, pa sam mu čaj za trbuv i tlak od nedilje do nedilje pravila. A, di su ti oni Jozo i Ante? Ono su pravi dosadašnji ljudi. Ja im se sve virujem što pripovidaju. Smila bi s njima i u vodu i u vatru. Samo si onda popio puno onog vina iz Bjelovara, dva dana te iz sobe nije bilo. Ja tila pratra zvat, kakav si bio. Ni živ ni mrtav. I moji su, pričalo se došli iz Duvna vamo. Zajedno s Radošima. Kazivali su da su od Roškog Polja. Ako je i bilo zapisano, izgorilo je. Tako su nešto međusobom šapljali. Ta uvik su crkve palili, ja Turci, ja ovi što bi određivali kako će ko koga pozdravljat.
Imaš li ženska išta? A, brte, iđi u pratre ili ćemo te uškopit. Brat ti more nać još jednu kad oće, a ti ništa. Prido se ko Blentina zečica. Našla sam ti za kaučom onu pismu što si nekoj smislio. Ne tribaš se ti ljutit na nju. I, nije ti neka pisma, niko živ ne zna šta oćeš reć. Tri – četri puta sam čitala, ništa nisam razumila. Ili odi kosit, ili tražiš curu? To moraš lipo napisat: Oj divojko uredni ti zubi, ja sam bećar koji take ljubi. A ti okrenio pisat: trava, žito, oblačno vrime,…. Slabo znaš pisat. Ne čudi me što te nije tila.
Dobro, svatila sam, nemaš ništa ženska. Ma i razumim te. Danas je sve drukčije. Otkad se momci i cure ne kontaju i nema ništa. Prije su se momci i cure kontali. Rekli bi jedan drugome: Onu malu tribam skontat. Znaš li šta znači kontat? Računaš na nj, ili ona na njega. Da je uredan i vridan momak, ili da je cura čestita. Danas se utvaraju curama ili momcima. Zna se ko se utvara. Isto je to, utvaranje ili udvaranje. Ko fol neki pismeni jedno slovo prominili. Ajde, dušnjika ti!“
by Tomo
www.tomislavnews.com/Napomena: Tekst nije lektoriran, ali sve ste razumjeli!
