SANDUK NIZ PUTINU
Čuvajući svoje veliko stado na prostorima Planine koju danas skraćeno zovu Blidinje, odnosno, od Konjskog sve do ramskih i duvanjskih planina i Jablanice, Antiša Ikulov je imao brojnu, zdravu i vrlo sretnu obitelj. Od ranog proljeća svoje ovce bi „gonili“ u Planinu, a u ranu jesen, jer tada su snjegovi rano padali, ovce bi vraćali u Zagrađenik. Sva djeca su mu dobro učila, ali bez obzira što su voljeli školu i druženje s vršnjacima, radovali su se školskom raspustu. Doduše, njima nije nedostajalo igara s djecom ili vršnjacima, jer Antiša je imao osmero djece, jedno drugom do ušiju. Raspustu su se najviše radovali radi odlaska u Planinu, tu su čuvali ovce i janjce, bili su doslovce slobodni, a radost na kraju tjedna bio je odlazak k misi u Masnu Luku. Tu, u Masnoj Luci, svećenik im je bio vrlo drag. Znao je s njima pričati zgode, šalio bi se i, naravno, na kraju za njih uvijek imao nešto slatko, a najljepša je bila čokolada Jimi i sok Zlatne kapi.
Još nešto ih je „vuklo“ u Planinu, to je njihov pas. Puno toga lijepog proživjeli su s njime, on ih je branio, igrao se s njima, uvijek pratio pri čuvanju stada. Nije on bio sasvim običan pas. Bio je više od toga. O njemu se puno znalo, kažu da je bio k’o čeljade, bio je bijel sa šarama po tijelu, imao je dugu gustu dlaku, a griva oko vrata, je „htjela“ da bude baš kao lav. Uvijek im je mahao dignutim i kitnjastim repom, pogled mu je, kažu, bio kao u najškolovanijeg čovjeka, ma kao u doktora, zato su mu i dali ime Šaro- Doktur.
Mještani ili drugi pastiri, zvali su ga Doktur Antišin, a kako je jednom ugrizao jednog neprimjerenog čovjeka koji je htio ukrasti janje, zvali su ga i Zubar Antišin. U ovoj priči on je samo Šaro.
Ljudi u selu nisu baš imali novaca, ali mesa, mlijeka i sira, uvijek je bilo. Međutim, baš zbog nedostatka novaca, ali i drugih pogodnosti koje kao zemljoradnici i stočari nisu imali, ljudi su se počeli zapošljavati u tvornicama, državnim firmama, imali su solidnu plaću, „dičinji nadoplatak“, kad ostare dobivat će i „pemziju“, a imali bi i knjižice s kojima se „more ić dokturu“. Antiši je bilo nezgodno. Što učiniti? Zanimala ga je dobra plaća, s druge strane, volio je Planinu, a naučio je „potegnut ko sivonja“, on bi i više zaradio. Ne kisne za vrat, imao bi „dičinji“, a i imao bi sigurnost za starost i ne daj Bože, ako nešto „dicu“ zaboli. Nekako se tada na ljude koji imaju ovce gledalo s poniženjem i „najlipše“ je bilo ono gradsko, o „bilom kruvu“ da ne pričam. Odlučio je prodati ovce. Razgovarao je prvo s materom i stricem, što oni kažu o tome, od strica je uvijek tražio savjet, jer ćaća mu nije bio živ. Njima nije bilo drago, ali stric veli: „Mali, gledaj što je bolje za dicu i za nas sve, ali nemoj zaboravit didovinu.“ Antiša je bio dosta nemiran, pun iščekivanja, ali morao je mijenjati život iz temelja kako bi najprije djeci olakšao. Cijelu zimu, do proljeća, razmišljao je o tome. Došlo je vrijeme odluke. Tražiti posao u tvornici ili s ovcama u Planinu. Odlučio je, ali teško. U rano proljeće dogovorio je prodaju ovaca, pa je preko nekih poznanika počeo tražiti posla u tvornici.
Kako je sve točno bilo,bez dodavanja i uljepšavanja, iz prve ruke govori Joškara, unuk Ikulov:
„To jutro, doša je jedan čovik s Mercedeson 508, ali vraća je se četeri puta jer nije moga ovce natovarit odjednon. Mi smo stojali uz duvar i gledali kako tovare ovce. Niko nije bio vesel, svi smo bili neveseli. Najprvo sam vidio Ikišu di se raskrivi, zakloni oči rukan i sakri se za izbu. Gledan šta mu je. On se još privali na zemlju i udara nogan. Ništa mi nije bilo jasno dok nisan vidija di zableja Čulin, naš najveći ovan. Uti srca! Ikiša ga je volija više od po svita jer nije bilo ovna koji je smio prismrdit našin ovcan, a da ga Čulin ne prokine nekoliko puta u čelo, pa u trbuv pa po stegnin, sve dok pridošlica ne bi uteka. Sestru je baba uvela u kuću radi Sinje, ne znam di su bili ostali. Mene niko nije dira jer se nisam krivio, a je mi bilo ža. Sve san gleda di ji tovare: Grašu, Ćubu, Garu, Biku, Duvanjku, Rogu, Biserku, Stočanku … bilo mi je ža, ali nije me diralo priviše. Ali, pokosilo me po nogan kad sam vidio da oće svezat moga Šaru. Kolina su mi se posikla. Tija san dreknut. Ma ko naopako, ni rič nije tila iz grla. Ko u snu. A, Šaro, ote se ćaći, a čovika s Mercedeson jami za ruku, zagrize i protrese koliko je god moga. Jauknu čovik, diga ruku u zdrak, zapomaže, nešto i lanu nekoliko puta. Ćaća mu rane poliva rakijon, a baba mojoj materi govori da donese grala koliko je rana, ali neka je gral šaren ko ćuko. Zamotali mu ruku bilon krpon, popili su po rakiju on i moj ćaća. Čovik se sprema ić, ćaća mu je pružija desnu ruku, on njemu livu jer desnu je Šaro sredija. Kamion se upali, krekeće ko stara žabetina, ne čujem šta još pričaju, ali sam čuja di ćaća govori, da je Šaro samo jednom vako ugriza čovika i do danas nikog nije. Taj nam je tija ukrast janje.Meni ža čovika, ali dargo mi što ga je Šaro malo obrstija, ma draže mi radi braće i sestara. Mislin u sebi, neka je, moga je i bolje. Onaj nam je tija odnit jedno janje, a ovaj je otira sve u kamijonu.
Čekamo ćaću za ručak, on je u somiću, nešto računa. Čuje se di šapće, a vidim ga kroz rupu di miga gubican: još kumu Bariši pet stotina, Maćunu četeri stotine i dugova više, vala Bogu, neman.
Ručat ćemo, baba se krsti. Ručavamo, priotimamo se za lipše komade, zalivamo mlikon, ćaća vinom. Dobro smo pojili. Danas se ne šćedi. Baba podrignu, Bogu vala, reče. Opet se prikrsti, pomaknu šudar na glavi pa meni zapovidi: Jozune, ponesi Šarovu kosti, tebe on najvoli. Oću baba, reko. Skupio sam kosti, izaša vani, ali Šarova nema. Ža mi, vrlo. Uletin u kuću. Vičen na glas, nema ga, baba! Doće on, veli baba. More bit malo ga pripali. Dođe mrak – nema ga. Mislin u sebi, ujitija ga onaj čovik ili ga je ubija što ga je uja. Kosti su se i očule kod Šarine kućice, ali njega nema. Od onda pa sve do mise na Kedžari nismo znali šta je šnjime. Do tada smo mislili da je mrtav.
Na Kedžari smo. Pratar govri misu. Ja se naslonija na jednu jelu. Molin se Bogu i gledan kome san naudija da se pokajen. Kad me neko stisni za lakat. Mislin da je ćaća jer nisan lipo kleka nego ko napola ćućin. I ne okrićen se, još samo mi triba da ga vidin kako striže očima, da buden dobar. Računan, proće ga. Kad, odjednon, nešto me liznu po vratu. Kad san se okrenija, ugleda san Šaru, isplazija jezik i reka bi čovik, smije se. Repon je diga oblak pražine. Neke žene povikaše, goni ga dok misa ne prođe, ali nema vajde govorit, Šaro me zagrlija pridnjin nogan i liže po obrazin i nosu. Oba smo se srušili u kleku i otkotrljali, a baba Bovuša nije dobro vidila, stukla ćale kad je pala priko mrginja, one za vid, što joj je da ćerin svekar iz Imackog, ko omanje beciklo su joj bile na nosu. Zavikala je tankim, ali promuklim glasom: pratre, škropi, ako Boga znaš, malog đava odnese niz klekovinu. Zapomaga i poče bižat između stabala Stankanu. Kakav je povika Stankan. Ma šaren, dlakav, placa jezikon. Ima li rep, dreknu Joza?! Ima, i on mu je dlakav. Oni što su bili bliže i što su vidili o čemu se radi, da je ćuko doša k meni, zacenili su od smija.
Poslin mise smo saznali da je Šaro odman onaj dan otiša u planinu jer je mislija da će i ovce gori. Iša je pišice bar dan ipo. Kad je doša ovaca nije bilo. Čamio je uz našu kuću u planini sve dok Stankan nije doša po njega i odveo ga svojin ovcan. Neka ga kod tebe, govori ćaća, pa na jesen ćemo ga jope jamit. Tako i bi. Čim je Stankan doša kući s ovcan, doša je i Šaro. Ovce su išle svojoj kući, a Šaro našoj. Drago nama, grlimo ga, baba mu svojin nožićon riže špeka i daje mu iz ruke. Obaša je selo, javlja se susidin ka čovik, a i susidi znaju za njega, miluju ga po glavi. A što ti misare plašiš na Kedžari, pita ga Maćun Čerinkin?
Vrime odmiče, Šaro leži na pragu. Ćaću ne primaju u tvornicu. Na sve se vade, te ovo, te ono. Ćaća je i mitija i dava u paran, nada se poslu sve dok mu jedan što tu radi nije reka da se džabe izlaže trošku i da ga neće primit zbog pokojnog mog dida, ćaćina ćaće, Jozuna. Bio sam pomalešan, ali zna sam što. Evo, reče ja pokojni did, ali ne mogu reć pokojni, jer se za njega ništa ne zna. Nema on ni greba. Samo je Marketina, kad se vratija iz zatvora, jednom ukratko babi pripovidija o njemu, koliko je smija i zna.
Prošlo je i proliće i još po lita, ćaća nije radija. Raduška bi ponešto oko kuće š ljudin, ali sve je to bilo tanko. Sićan se ko sad. Spavan u sobi, ka i sva druga dica na svitu, sa svojon braćon u jednon krevetu, samo mi nismo ležali uzduž, nego popriko, a najstarijen bratu mater je stavljala klupicu pod noge da mu ne vise s kreveta.
Kad, odjednon, čuje se di krekeće onaj isti kamijon. Odma san se sitija čovika i naši ovaca i kad je doša po njizi. Skačen iz kreveta, zapeja san za tronožac pa pado priko poda. Mislin vraća nam ovce jer ćaća nema posla. Priđo priko praga i začudio san se di ćaća drži Cvitulju na priuzi. Čovik parkira Mercedesa, spušća zadnju stranicu, stavljaju neke daske, jedni je vuku za rogove, jedni guraju u butove da uliđe. Ode nam i krava, mislin u sebi. Jope isto, piju rakiju, ćaća mota škiju, rukuju se, samo ovaj put oba desnom rukom jer čovik je stalno gleda di je Šaro. Ćaća je za ručkon reka proda je Cvitulju kako bi mu dali putovnicu da bi moga ić u Njemačku. Sad su najviša plakale baba i moja mater. Cvitulja je bila masna i salalna, dobra po mliku, nije tila u šćetu, … dugo su o njoj razgovarali. Dvi ću vam kupit kad se vratin, govori ćaća, samo sad prikinite priču.
S kraja lita otiša je ćaća u Njemačku. Čekali smo oko Božića kad će amo, neobično brez njega i ka da se malo bojimo, učinilo se nikad ga. Za Božić nije doša. Jednon je pisa materi, brat je čita pismo, doće oko Ilindana, obeća nam donit svašta i slatka i slana i odiće i obuće. Ilindan prođe, ćaća ne dođe. Nikad ga. Mi gotov pomanitali. Eto ga, doće jedan dan, po materinu kontu, oko Božića, tako je reka. Primiče se Božić, mi gledamo kad će niz staru Putinu da mu pomognemo nosit sanduke i torbake. Nema ga i nema. Sunce zalazi, baš na kraju Putine, smeta nam i gledat, ali nema ga. Pada noć, zabrinili smo se, mater i baba mole, mi odgovaramo. Pošli smo leć. Svi se vrtimo u krevetu, ne spavamo. Možda će sutra, kaže najstariji brat. Ujitra, more bit oko osan sati, dreknu baba, dreknu mater. Skočili smo svi iz kreveta i potrčali prema Putini. Kad ono niz Putinu, umisto da mu mi nosimo sanduke, ćaću nose u sanduku.“
Tomo Raič, 2009.godine
www.tomislavnews.com
