Dico, ja ne znam što se vi meni smijete kad vam pripovidam o vilama?
Samo se vi meni smijite, a kažem vam da su sigurno postojale. Nisu one izmišljene ko oni neki vaši iz filmova, onaj, pomozi mi reć, ko čovik, a leti. Vile su postojale, jedne su bile dobre, a jedne nisu. To su bile curetine, ma imaš šta vidit. Rumene, duge kose, sve pucaju od jedrine. Samo, jedna noga im je bila ljudska, a jedna magareća. Znale su češljat kose na guvnima, pivale bi, igrale, kolale u kolu, dozivale ljude imenima. O, samo da znate kako su volile uredne momke, i to, birale su najlipše, snažne momčetine. Na svoje uši sam čula kad je jedna dozivala jednog Tadu iz sela, a Tade je bio momčetina, nema više naki momčina. Sad su svi žgoljavi, baš tako ko vi. E, jeste smotani i rđavi! Mažite vi po kruvu one vaše mazalice, samo nek znate, nema zdravlja bez mlika i pure.
Pripovidit ću vam i ovu, do sad nisam:
Ja sam bila malešna, ali sve znam, čula sam ih kad dozivaju i jednu sam na svoje oči vidila. Samo se vi smijite.
Jedne noći sam bila gotovo umrla, kako sam se bila pripala. Te večeri je jedna Vila dozivala Tadu.
Vako je bilo. Ako te zove imenom, trebaš se dobro izderat: Šta je?! Ne bi te više te noći zvala. Ako te zovne imenom, a ti se ozovneš, i kažeš „oj“, ona samo rekne, ti si moj. I gotovo, odnese te.
Tadu je volila jedna naša cura iz Sovića i ko tila bi poć za njega, ali njezini su je smećali od tog nauma jer su vile njega svako malo nekud nosale, pa su se plašili za nju. Ona bi govorila da su to pogane vile kad bi čula da ga zovu, govorila bi, odstupi đavle od kršćene duše. Zovnu ga, on se ozovne, privari ga šta li, i op, nema Tade bar nekoliko dana. Vrati se vas nikakav, raščupan, gladan i sve tetura koliko mu se kunjalo. Jednog lita, kad sam išla u kupelice u Zastinje, tada sam prvi put vidila vilu i vidila na svoje oči kako odvede Tadu priko gaja, prema Pasijoj stini. Noge joj nisam vidila, ali se vidilo da je curetina i bila je u našoj nošnji. Da sam bila bliže, vidila bi ja njoj i noge, jer su virile ispod košulje i zadignute u zdrak. Kako je ona bila jaka i s nekakvim moćima, Tade joj se nemere otet, niti se on otima, valjda vidi da nemere, nego prionio užnju ko ne znam se što. Kad gledaš reko bi čovik, pustio se, šta bude-bude, valjda će priživit.
Vratio se, govori košcima da ga je odnila vila, da mora malo popit kisaline i prileć. Svi bi ga pušćali i vikali naglas „Misusovo“, Gospe Sveta. Jednom, kad se smirila koševina i kupljačina i ovrlo žito s konjma, došla je iz nekog mista, tamo priko brda, neka rodica od jedne mlade u selu i rekla kako pripozna Tadu, da ga je viđala u svom selu i kako su tamo svi govorili da ga, svako malo, vile donose tamo u njezino selo, jednoj urednoj curi. Ostajo bi kaže po nekoliko dana kod nje i po selu, a onda bi ga odjednom odnile one druge vile koje ona nije nimalo volila. Ma jadni Tade, nanosale su ga se, Bože oslobodi. Zvali su i pratra da škropi. Škropio je po kući, oko kuće, a najviše bi škropio po Tadi i smijo bi mu se dok pršće svetom vodom po njemu, govoreći, evo i umi se malo, nisi se ni umio da valja od kad te nosaju, kenjče jedan nemirni, u vršaj tebe triba.
Jedno vrime pristale su ga vile nosati, to je bilo prid rat. I ko svi govore Bogu dragom hvala, vidiš, malo se i glacno, ko da nije onaj. Rat se dobro bližio, Tade momčina ko brdo, k misi, od mise kući, malo bi po mraku ili kod ajvana šmugno toj svojoj curi iz Sovića, što su joj branili bit s Tadom, i opet kući. Najčešće je bio sam, ako nije bio sam š njime bi bila jedno tri četeri momka i uvik su se malo sklanjali u stranu i šapćali. Jedne nedilje, išla sam upitat građenu ćurdiju i pavte u te njegove cure, i ja se ko zacurila, kad, imaš šta vidit, ja na vrata, ona plače. Što plačeš, reko? Kaže, opet mi Tadu odnile vile, ali sad su odnile i Antu, Matu, Marijana i njezina brata Stipicu š njime. Ne znam šta bi joj kazala. Samo sam je upitala jesu li dobre ili pogane. Kaže, ja mislim da su dobre. A, za građenu ćurdiju i pavte si još malešna, reče, i ne dade mi. Ništa, otišla ja kući, pa k misi.
A, jednom veselja od nje. Sva se zajapurila, vesela, piva priko potoka. Kaže, vile donile, prije nekoliko večeriju, i Tadu i ostale. Obećo joj da će je ženit, čim drugi put dođe. A, štaš, opet su ji prid zoru odnile. A, da vidiš mog Tadu! Šinjel do zemlje, a čizme do guzica. Ima slovo na kapi, ne znam mu ime, nisam išla u školu, a sad ću ti ga nacrtat na zemlji, da vidiš kakvo je.
… Baba, što plačeš, šta je dalje bilo?
A, ne znam zlato. Nije svaki razgovor za vas.
… Baba, ajde ne plači. Čitavo vrijeme si nam pričala o vilama. Je li bio ijedan vilenjak?
Je tvoj did! Samo su u njega obe noge ljudske, a narav pasja, ko i u tebe, magarče jedan, mali.
Odi, amo, da te baba otare oko nosa, zagrli i ižljubi!
Tomo Raič, 12.6.2009.
www.tomislavnews.com
