NAJBITNIJI JE DOJAM
Lagano smo iza sebe ostavili Božić i Novu.
Sve je bilo onako kako se i očekivalo. Zemlja se uporno vrti oko svoje osi, a mi se uporno vrtimo oko svojih navika.
Grupice čestitara se već tradicionalno uslikaju ispred neke čatrnje ili u dvorištu kraj žive ograde i čempresa, pa požele sretan Božić svim ljudima dobre volje!
Eto vidite, za razliku od njih, ja ljudima dobre volje ne želim ništa čestitati, oni su ionako dobre volje!
Ja poželim sreću svim ljudima loše volje… a vjerujte mi ima ih više nego ovih “dobrovoljaca”.
I tako grupice čestitara krenu u svoju misiju širenja ljubavi prema bližnjemu svome.
Razgovori na Božić su gotovo uvijek isti. Netko upita:
“Čiji vam je ovo pršut, dobar nema govora?”
“Ma nema pršuta do našega! Crvenički! Kakva Lisa, kakav Matan! Ništa, sve je to ko opanak u odnosu na naš!”, rekne domaćin.
Svi mu iz neke kurtoazije potvrde, premda će i sljedećem domaćinu potvrditi da je i njegov PPK najbolji… šta sad, Božić je!
Ljubitelj slatka će u jednoj kući reći: “E ja bolje mađarice odavno nisam probo!”
Ako starija žena nešto sebi promrmlja u bradu i krene nuditi kiflice… budite sigurni da je mađarice pravila nevista.
Onda će uvijek onaj isti klipan u uvijek istoj kući postaviti pitanje starijoj domaćici, što je greška:
“Izvrsna ti je ova francuska salata… je li kupovna ili…?”
A domaćica ga je baš tu čekala!
“I tako ti ja velim sinoć sama sebi… što ja ne bi napravila francusku? Znam, Ante se voli mašiti za francusku! I ja ti fino u podrum, izvadim iz dubokog onaj svoj grašak, moj domaći! Fino ga operem…oprala sam ja njega i prija stavljanja u duboko, ali opet, neka.
Uzmem mrkve, isto moja domaća. Ove godine je bila malo šćura, zakukana, ali ukusna. Onda ti ja fino mrkvu isickam i priperem u ladnoj vodi.
Uzmem krastavce, i nevisti sam odma rekla, nemoj mi one Trend i Tanasić, one krupne… već mi fino one male, delikates i to Vitaminkine.
Uzmem fino majonezu Thomy, nema je do njiove… pa onu svoju plavu zdjelu i sve to…”
Tada je prekine onaj što pokreće čestitare i brine da se u razumnom roku vrate kući:
“Ajmo ljudi pomalo, vrime je, triba sve obaći”.
I tako receptura francuske salate ostane nesaslušana do kraja (svaki put).
Čestitari dalje nastavljaju svoje pohode, a maligani počinju pokazivati svu svoju raskoš utjecaja na raspoloženje.
Najstarijeg čestitara savladaju emocije pa opet ponovi ono što govori već više godina:
“E ovo mi je zadnja godina da odam, nije ovo više za mene. Gadno me i vidit s vama mlađarijom “.
Tada netko upita, premda svi znaju:
“Koje si no ti godišće?”
“A koje…’45… prošlo 80, sad će 81.
Nije ovo više za mene”.
“Ne bi ti nikad dao toliko. Izgledaš mlađe 20 godina. Moreš ti odat još barem 10. Stvarno dobro izgledaš”, reče jedan od mlađih čestitara da ga utješi, a ovaj što je sjedio uz njega šapnu mu da nitko ne čuje:
“Ajde bolan ne seri, pusti čovika!
Izgleda… izgleda… kako izgleda… ima boju još se samo treba ukočit, eto kako izgleda!,” reče ovaj šaljivo ali ipak drsko za jedan Božić.
Neki se vraćaju više pijani, neki manje, ali gotovo sviju ih dočekuju žene i kažu:
“Evo vidi, skoro ništa se nije taklo! Kolače ni dirnuli nisu a ja sritna poleti pravit, poleti rizat, nisam znala di udaram! E neću ja ovo više vako! Dogodine ću pametnije, ako Bog da”.
A dogodine će biti isto, možda i još jače. Ipak je dojam najbitniji u cijeloj priči.
Piše: Jakov Krišto
www.tomislavnews.com
